Поздрављам председништво и присутне,
Да не би овај скуп протекао без осврта из војног угла, желим да изнесем неколико закључака, без ширег уводног излагања.
Пре свега, врховно командовање у одбрамбеном рату функционисало је практично без грешке. То су потврдиле и релевантне војне, научне и командне институције, које су одале признање начину вођења одбране. На челу тог система био је врховни командант Слободан Милошевић.
У том контексту, подржавам иницијативу да се он сахрани у Алеји великана, што је већ данас предложено, и сматрам да тај предлог треба упутити надлежним институцијама.
Такође, желим да истакнем значај континуираног обележавања овог догађаја. Београдски форум и Клуб генерала и адмирала заслужују признање за очување сећања и указивање на истину о овим догађајима.
Један важан податак који није довољно истакнут јесте број жртава: евидентирано је 271 погинули припадник војске и полиције, као и око 500 цивилних жртава, међу којима и 88 деце. Тачан број и даље је предмет истраживања.
Поред тога, значајан број људи преминуо је накнадно, услед последица рата и изложености штетним дејствима. Удружења која се баве борбом против малигних болести располажу прецизнијим подацима. Од више хиљада резервиста, значајан број више није међу живима, што указује на дугорочне последице.
Због тога остаје обавеза да се помогне преживелима, као и породицама страдалих. Држава је предузимала одређене кораке, али тај процес није у потпуности завршен. Посебно је важно подржати напоре да се кроз правне механизме дође до пуне истине, како на националном, тако и на међународном нивоу.
Често се може чути да је војска поражена. Међутим, војска није поражена на бојном пољу – одлуке су донете за преговарачким столом. Оно што је постигнуто Кумановским споразумом касније је у великој мери умањено.
Одговорност за разумевање и истраживање последица употребе нуклеарно-хемијско-биолошких средстава је велика, посебно за стручњаке из те области. Зато је неопходно наставити систематски рад и пренос знања на млађе генерације.
Предлажем да се и овог пута формулишу конкретни закључци и упуте надлежним институцијама – председнику Републике, Влади и Народној скупштини – али и да се њихова реализација прати. Јер усвајање закључака само по себи није довољно, већ је неопходна њихова доследна примена.
Посебно је важно питање односа према оболелима, који представљају последицу рата. То је морална и друштвена обавеза која захтева системско решавање.
Искуства из међународне сарадње показују да у свету постоје снаге које разумеју ове проблеме и спремне су да их подрже. Потребно је те контакте развијати и јачати.
На крају, желим да нагласим да последице употребе оваквих средстава имају и временску и просторну димензију. Њихови ефекти се не завршавају у тренутку сукоба, већ трају и шире се, што додатно наглашава озбиљност овог питања.
Хвала вам.
