Поштовани пријатељи,
Моји пријатељи Живадин Јовановић и Слободан Бабић позвали су ме на данашњи скуп, и морам да кажем да сам то прихватио са великим задовољством. Част ми је да присуствујем оваквом скупу, не само као учесник у трагичним догађајима који су се, попут тамног облака, надвили над Србијом, већ и због мојих сабораца из тела које увек са поштовањем помињем – Републичког штаба цивилне заштите.
Тај штаб је био реорганизован и прилагођен условима непосредне, а потом и ратне опасности, и деловао је изузетно ефикасно током читавог периода НАТО агресије. Волим да више задатака постављам себи него другима, али морам да истакнем да су ме сарадници изванредно пратили. Формирали смо својеврсну мини-ратну владу, која је деловала синхронизовано и организовано, до те мере да су представници државног и војног врха долазили да се упознају са нашим радом.
Били смо присутни на свим кључним задацима – од евакуације и збрињавања становништва, преко снабдевања и информисања, до евидентирања последица агресије, које су укључивале и људске жртве и разарање инфраструктуре.
На почетку скупа речено је да истину треба понављати. Драги пријатељи, ништа није лепше од истине, ништа не мирише као истина, али ништа и не боли више од истине. Када је истина слаба да се брани, она мора да пређе у напад.
Лаж има много облика, а истина је једна. Лаж је као грудва снега – котрљајући се постаје све већа, али се на крају истопи. Прошло је више од четврт века и време је да се талог лажи повуче на своје природно место.
Ово је прилика да се историјска наука, али и сви ми, укључимо у праведно сагледавање личности и дела председника Слободана Милошевића, његових сарадника и неправди које су им учињене. Да заузму место које им припада у нашој историји.
Ми смо тада деловали у свету у којем је доминирала једна сила – сила која је рушила све пред собом, не познајући границе. Али, како је говорио Александар Невски: сила може колико хоће, али не може докле хоће.
Нападнути смо без одлуке Савета безбедности Уједињених нација. И поставља се питање – где су данас Уједињене нације?
Та сила је деловала са двоструким стандардима – једним које је проповедала, а није их се држала, и другим које је примењивала, а није их јавно заступала.
Шта је рат? Рат је када се људи убијају, не познајући једни друге, по наређењу оних који се добро познају, али се међусобно не убијају. Све ратне победе завршавају се трагедијама, а рат остаје попис људских и материјалних разарања.
Често понављам – правде на земљи нема у потпуности, она постоји на небу. Али до ње се не може доћи без суочавања са сопственим искушењима на земљи. Ми смо кроз то прошли.
Не можете играти са противником који држи све адуте, али истина је најјаче оружје. Велики ће чинити шта хоће, а мали шта морају – зато морамо бити спремни да се бранимо.
Историја, као наука, не трпи неистину. Она је попут вина – што дуже траје, то постаје јаснија и вреднија. Ово време је довољно да истина изађе на видело и да се наша борба вреднује на прави начин.
Као командант цивилне заштите Србије, имао сам прилике да се више пута сусретнем са руским министром за ванредне ситуације Сергејем Шојгуом. У једном тренутку сам му више пута поновио: „Ви сте следећи.“ То је било упозорење засновано на искуству кроз које смо прошли.
Данас човечанство зна много више. Нема више потребе да се говори искључиво дипломатским језиком. Како је Черчил рекао – дипломатија је када три пута размислите пре него што ништа не кажете.
На крају, желим да се захвалим свима, а посебно др Љиљани Вернер, која је помогла мени и мом тиму са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ у време када смо радили прве трансплантације. Њена подршка била је од изузетног значаја, а резултати тог рада живе и данас кроз пацијенте.
Хвала вам.
