Излагање Заменика председника Београдског форума, амбасадора у пензији Радета Дробца на састанку европских чланица Светског савета за мир
Поштовани пријатељи,
Од нашег последњег сусрета у Ларнаки, на Кипру, децембра 2024. г., ситуација у свету је еволуирала на горе и данас, поред СВО РФ у Украјини, која траје већ више од четири године, о којој смо тада разговарали и тражили неко мировно решење, сада имамо и рат на БИ. Након уводних, али крвавих и трагичних, сукоба између Израела и Палестине, Израела, Турске и других у Сирији, сада имамо и много шири сукоб између Израела и САД против Ирана, као и Израела против Либана. Тај се сукоб, за САД и Израел можда неочекивано, одмах проширио, као одговор Ирана на агресију, и на заливске краљевине, емирате и друге државе. У првом реду на америчке базе у њима, али свакако и на њихово тло. Ормуски пролаз, једна од жила куцавица трговине нафтом, затворен је за пролаз и свет тоне у све већу кризу.
Цео тај негативни процес сукобљавања, рата, милитаризације, урушавања међународног права и институција УН почео је насилним разбијањем СФРЈ и, нарочито, агресијом на СРЈ, односно Србију. Ово што данас сви доживљавамо директна је последица тог насилног насртаја на једну суверену, неагресивну земљу, која је дубоко поштовала међународно право и развијала највише демократске стандарде у оквиру својих граница и у комуникацији са светом. Још трагичније је то што је то учињено супротно међународном праву, без сагласности најважнијих међународних фактора, а пре свега ОУН. Не само да је на Југославију, пре свега Србију, учињена ничим изазвана агресија, већ је преваром у којој је учествовала и ОУН, отет део њене суверене територије — Косово и Метохија. Иако је формално тај део Србије под управом ОУН, суштински се све чини да се он одвоји и прогласи независним од Србије, а њиме, де факто, управља НАТО, а не ОУН, иако је управо НАТО био агресор на Србију са тим циљем. Тај преседан, иако га је Запад покушао представити као „суи генерис“, ипак је био окидач за све потоње догађаје, и на много ширем плану од Србије и Европе. Данас је на Косову и Метохији терор над Србима, иако је формално, и према резолуцији СБ УН 1244, део суверене територије Србије, при чему УН ништа не чине да то спрече. При томе Хрватска, Албанија и, замислите, Косово и Метохија, која није држава, потписују војни савез а да нико на то не реагује.
Овом приликом желим да се у име Београдског форума, његових чланова, а посебно нашег председника Живадина Јовановића, али и наше државе и народа, захвалим Светском савету за мир (ССМ) на упорној и доследној подршци Србији и српском народу у тим трагичним догађајима као и значајном учешћу на нашим скуповима посвећеним сећању на тај период и трагичне жртве нашег народа и земље.
Поводом 25 година постојања и рада Београдског форума желим да искористим ову прилику да уручим свечану повељу председнику ССМ Палабу Сенгупти и изразим нашу дубоку захвалност Форума, али и нашег народа, на принципијелности, истинољубивости и хуманизму чланица ССМ.
Такође, као што смо обећали на крају конференције посвећене двадесет петој годишњици НАТО агресије на Савезну Републику Југославију одржане марта 2024. године у Београду, завршен је зборник у коме су сва излагања са тог скупа на енглеском језику. Желимо да тај зборник — књигу поклонимо ССМ, као и нашим данашњим домаћинима Мировном покрету Чешке. Желим овом приликом да истакнем да сам авионом могао донети само две књиге, а да Београдски форум планира да књигу пошаље и свима онима који су на тој конференцији излагали. Трудићемо се да то што пре урадимо.
Свет је велики и проблеми су свугде, али пошто ми живимо у Европи, а ово је и састанак Регионалне групе за Европу, рекао бих и неколико реченица о Европи, пре свега о Европској унији, јер је она далеко највећи и најзначајнији део Европе.
Оно што можемо запазити је да је Европа активно уплетена у Украјину, али прилично уздржана на БИ. До сада је у скоро свему следила САД, а сада, на БИ, то не чини. Разлози су за сада непознати.
Међутим, оно што брине, када је Европа у питању, јесте изразити ратни наратив, убрзана милитаризација и наоружавање и очигледно припремање рата до 2030. г. На делу је комплетна милитаризација — политичког наратива, медија, образовања, прописа, привреде која се окренула производњи оружја и свега другог.
Прокламовани политички и друштвени циљ је и даље стратешки пораз РФ, што се и не крије.
Прилика је да се подсетимо да је ЕУ настала као мировни пројекат који је требало да у Европу донесе трајан мир и снажан економски развој. Уместо тога, сада је главни заговорник глобалног рата, и за то се интензивно припрема. Животни стандард грађана ЕУ убрзано опада због многобројних економских и других санкција према Руској Федерацији, које највише штете самој ЕУ, и због огромне војне помоћи коју пружа Украјини у рату са Руском Федерацијом.
Уместо економије као своје основе и циља, која треба да има улогу и повезивања људи, привреда, култура и свега другог, сада себе заснива искључиво на геополитици. У томе предњаче највеће и најјаче државе ЕУ — Немачка, В. Б. и Француска.
Можда треба подсетити да је Немачка у рату против Југославије први пут од Другог светског рата изашла са својом војском ван Немачке. Тај је рат за то искористила, а овај сада у Украјини и на БИ да би се прокламовала као војни вођа Европе. Да ли ће то наићи на одобравање и других чланица ЕУ, посебно Француске и В. Б., остаје да се види.
Због свега тога ситуација у Европи је најкритичнија и у себи носи бројне ризике, нажалост не само по земље које се убрзано милитаризују, већ и по све остале.
Када је у питању ЕУ, не заборавимо да су земље чланице ЕУ у огромном делу и чланице НАТО. Отуда и не чуде идеје о некаквом европском НАТО-у. Посебно је то актуелно када се има у виду све јасније неслагање о месту и улози НАТО-а у свету, као и његовој употреби у савременим светским околностима између САД и ЕУ. Међутим, мислим да је јасно да без САД нема НАТО-а, бар не онако значајног и утицајног какав је доскора био.
Све то води у пропаст, не само Европу, већ можда и свет. Милитаризација друштва и нагомилавање оружја не воде у добром правцу. Оружје има своју логику.
С друге стране, САД су у великој кризи. Свесна да у овом моменту не може обезбедити унилатерализам и владавину светом, покушава овладати одређеним просторима и сировинама, створити монопол у одређеним областима и поделити своје противнике.
Међутим, власт у САД, посебно Трамп, под великим је притиском Израела и његове агресивне и, може се можда рећи, непромишљене политике, и индустријско-војног комплекса у самим САД. Тај притисак је довео до напада на Иран и моје је мишљење да је то велика грешка САД. Међутим, уверен сам да САД рат против Ирана не могу добити, из бројних разлога, а њена слабост се овим ратом отворено показала. При томе су угрожени и сви њени БИ савезници, а саме САД осрамоћене и без решења за насталу ситуацију, упркос празној победничкој реторици. Може се слободно констатовати да је однос Израела и САД велика опасност за БИ, али и за свет у целини.
Нажалост по мир на земљи и међу народима и државама, САД не покушава променити себе, како би у садашњим околностима искористила своје објективне потенцијале, без нереалних амбиција и покушаја да све остане исто као што је било у време њене владавине униполарним светом, већ наставља исту политику само у редуцираном облику, покушавајући да раздвоје Кину и РФ и ослаби њихове савезнике, у овом случају Иран.
Истовремено, САД у земљи има велике проблеме. Наставак овакве агресивне политике према многим државама у свету не само да неће резултирати успехом већ ће додатно отежати и ситуацију у самим САД, са бројним ризицима по унутрашњу стабилност и целовитост САД.
С своје стране, РФ се бори за свој опстанак и неће, нити сме, по мојој процени, да дозволи да рат изгуби, па чак ни да га не добије. РФ мора сада решити питање своје дуготрајне безбедности или ће у најскорије време бити још жешће угрожена. Стога, РФ нема алтернативу осим да победи и то би требало да схвате и Украјина, али и сви који је тако фанатично подржавају, а пре свега ЕУ и САД.
Кина, као нарастајући економски и све више, војни и политички џин, неће пристати ни на шта што не одговара њеној моћи и интересима и илузија је САД ако мисли да ће моћи да је ослаби или онемогући, а камоли савлада. При томе је витални интерес Кине, из много разлога, тесна сарадња са РФ, и то никакве сплетке, колико год на Западу томе били вешти, неће моћи да разбију.
У таквим околностима борба за мир је неопходна, и то још жешћа, да 2030. г. не буде последња година мира на земљи. Али и за равноправан свет без кога нема мира.
