Манастир Калинић (XIV век) након уручења одликовања „Орденом крагујевачких новомученика првог степена“
У петак, 11. септембра 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа и празнује усековање главе Светог Јована Крститеља и Светог Григорија епископа рашког, његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу.
Високопреосвећеном су саслуживали: протосинђел Пајсије (Илић), протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Зоран Гојић и протођакон Иван Гашић.
Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали ученици богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.
По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре данас прослављамо празник усековања главе Светог Јована Крститеља. Данас прослављамо победу правде над неправдом; победу истине над неистином. Овај страшни дан који је под мачем џелата пала најсветија глава крститеља Господњег, највећег између жена рођеног, како то каже наш Господ Исус Христос, како кажу: најсрамнија мрља у историји рода људскога. Поједини Свети Оци, међу којима и наш Свети Јустин Ћелијски овај данашњи празник називају другим великим петком. На онај велики петак људи су разапели Христа, убили Христа, највећег праведника. Мислећи да ће са распећем, убиством Христовим убити све оно што је божанско, што је истина, што је правда, али су се преварили. Тако исто и усековање главе Светог Јована Крститеља многи су мислили, међу којима и Ирод и Иродијада, да ће победити истину, међутим и они су се преварили. Светог Јована, ево већ више од две хиљаде година прослављамо као светитеља, као праведника Божијег и њега спомињемо у молитвама и уопште када призивамо правду Божију, а по чему спомињемо Ирода и Иродијаду, по злу. Заиста немам потребу да понављам догађај, сплет догађаја како је дошло до одсецања главе Светог Јована Крститеља, то смо могли да чујемо из данашњег Јеванђеља, страдао је праведник Божији. Зашто је страдао због злобе и мржње и страсти, због острашћености ове жене Иродијаде. Кажем, страдао је праведник Божији, а праведници увек страдају, али њихова страдања не одлазе у ништавило, њихова страдања нас подсећају да и ми треба да страдамо за истину, али не за истину коју ја проглашавам за истину, него истину Божију. То је једина права истина, јер је наш Господ Исус Христос могао да каже за себе, ја сам пут, истина и живот. Људи и данас кажу ја сам истина, ја сам правда,, ја сам чистота, ја сам све, али то је само на језику, а на делима сасвим другачије бива. Цео живот Светог Јована, од његових првих дана био је у потпуности посвећен ономе који ће дођи после њега, а то је наш Господ Исус Христос. Шест месеци је само разлика у рођењу Јована Крститеља и нашег Исуса Христа. Он је страдао у масакру, како би смо рекли данашњим речником, када је Ирод чуо да се родио Господ наш Исус Христос, а пророци кажу да ће он бити цар, а он се уплашио власти, он се уплашио столице, што би се то рекло. И шта је урадио? Послао је војнике и побио толико хиљада витлејемске деце мислећи да ће ту убити и Христа. Он је тражио да убије Христа. Зашто? Није могао да гледа тог праведника, није могао да слуша било шта од тог праведника јер је сам себе прогласио праведником, а био је злочинац. То је нама поука да добро водимо рачуна када о себи говоримо, поготово када себе подижемо изнад других. Када хоћемо да кажемо да смо бољи од свакога, да смо поштенији, да смо чистији, да смо девственији. Чудесан је живот био Светог Јована Крститеља, чим је рођен опет исти онај који је дао налог да се посече Свети Јован, дао је налог да посече и оца Крститеља, Захарију; мајка Јелисавета са својим дететом бежи и склања се у пустињу, али шта тамо бива? Она после четрдесет дана у пустињи умире. И замислите сада да оставите једно мало дете у тој највећој пустињи, где су крволочне животиње. Али Бог не оставља човека, анђели су чували Светог Јована и сачували. Пустиња је одгајала Јована и он је остао тамо у тишини тридесет година, док није дошла реч Божија Јовану да напусти пустињу да изађе из пустиње и да уђе у народ, да проповеда покајање и да позива људе да се припреме за долазак Месије, за долазак Спаситеља света. Само постојање Светог Јована, његова истина, његова реч о покајању о правди Божијој било је нешто што доводи до безумља и Ирода и Иродијаду, подебно ову жену која је огрезла у греху, у злоби, у пакости, у сујети, у гордости и она управо није могла да поднесе тог праведника поред себе. Грешан човек не може да осети близину праведног човека, честитог човека, поштеног човека, тако је и ова Иродијада гледала по цену живота да се ослободи Јована, јер је мислила „е сада ћу моћи да живим у пакости, у злоби, у прељуби итд“. Живот Светог Јована био је у складу, за разлику од Ирода и Иродијаде, био је у складу са заповестима Божијим, био је у складу са системом вредности Јеванђеља. Има ли веће вредности од Јеванђеља и речи „оно што не желиш да други раде теби, немој чинити ни ти другоме“. Да ли је неко измислио неку већу вредност? Није и неће никада ни измислити. И тај труд да живимо по Јеванђељу смета ономе који би хтео да прогласи грех и страст за исправан и правилан живот. Људи прописују себи правило живота, али онако како то њима одговара. Да ли је то правилно? Не можемо ми, браћо и сестре, да пропишемо правило када смо острашћени, ми смо људи грешни, ми грешимо, зато нам треба да идемо ка исправном животу, за принцип живота. Славећи Светог Јована Крститеља знамо добро да је најважније да се увек определимо за истину, да се определимо за принцип живота, а то је опет понављам Јеванђеље Христово. То је наша православна вера и ако живимо по тој вери и ако веру доказујемо делима својим, онда је та вера спасоносна, а не она вера која је само на устима и на језику. Јер човек на устима својим и језиком ће да хвали највише себе, али да похвали другога, може само онај који је исти као он, другога не може да похвали. Ако будемо живели по тој вери све ће нам бити лакше да поднесемо што нас снађе. А живот је чудо, он решета човека, али када имамо вере, све ће нам бити лакше да поднесемо у животу и неправду, која се нажалост често чини, и оговарање и осуђивање под условом да ми не оговарамо другога и да другога не осуђујемо. Под условом да схватимо колико је то значајно, колико је то узвишено и лепо када тражимо опроштај од других и када опраштамо другима. Када опраштамо другима, треба да опростимо без икаквог задржаја, оне злобе, оне пакости, због чега га осуђујем. Свети Јован зна да смо ми слаби људи, да наша људска природа је грешна и да ми често падамо у грехе, у злобе, у пакости, зато његова проповед почиње оним дивним речима: „покајте се јер се приближило Царство Небеско“. То је био почетак прве проповеди Јована Крститеља, то је и почетак проповеди Господа нашега Исуса Христа.
Браћо и сестре шта је то покајање? О томе бисмо могли да причамо и причамо, али најкраће речено покајање је спознаја или препознавање да смо се удаљили од принципа живота, да смо се удаљили од Јеванђеља, од онога што је исправан пут, када препознамо ту жељу, схватимо да смо се удаљили, али нам се покаже жеља да се вратимо на пут, пут покајања, на прави пут, онда се у нама појави једна радост. Као када човек осећа срећу што је залутао, изгубио пут, па га је поново пронашао. Свети Јован је позивао људски род на најрадикалнију могућу револуцију. А покајати се то је револуција, а без те револуције у нама не можемо да дођемо до покајања. Ако не створимо ту револуцију за покајање онда ћемо да се улогоримо и живећемо у онаквом животу како смо га замислили, а да нимало не контролишем и преиспитујем да ли је мој живот у принципу сагласан са оним што је добро. А једино је добар Бог. Зато се та револуција тиче свакога од нас појединачно, јер треба да се догоди нашим срцима. Ако немамо те револуције у себи, онда човек може да створи ону негативну револуцију, па да почне да мрзи другог, да осуђује. Али пазите, једна револуција је исправна, она која устаје против греха, против злобе, против пакости, против мржње. Та револуција, понављам, треба да се прво деси у нама у нашим срцима. Ма колико ми споља мењали услове живота, ма колико се трудили да променимо цео свет, развијали га не знам у каквом технолошком смислу, уколико изнутра не доживимо тај преображај, промашено нам је све оно што смо уложили да променимо свет и другога. Човек треба прво себе да мења. Када промени себе, наравно говорим на добро, онда ће онај који је око нас, око мене око тебе, видети да смо се променили, наравно на боље, па ће и он ставити прст на чело па речи: „види овај човек поред мене се променио; био је лопов, престао је да краде; био је разбојник, престао да убија;“. Ми када се мењамо ми примером својим најбоље показујемо ко смо и шта смо. Јесмо ли људи Божији, јесмо ли народ Божији или нисмо. Покајање, на које нас позива Свети Јован, Свети Оци називају радосном тугом. Како то сада? Зашто? Зато што када схватиш, и ја и ти брате и сестро да смо погрешили, онда постајемо тужни, схватимо да смо се огрешили о свог родитеља, о свог пријатеља, о особе коју волимо, онда то у нама изазива тугу што сам повредио онога који ме воли. А повредио сам га само зато што мислим да сам бољи од њега. Али чим човек пожели да се врати Богу, у том тренутку благодат Божија, а то је сам Господ наш Исус Христос, обасјава нас светлост Божија и рађа се у нама радост што смо схватили да смо погрешили, што смо признали да смо погрешили. А признати себи то је најтеже, то је тешко. Треба нам оно на шта нас је Свети Јован позивао на истинску веру, али истовремено да својим животом покажемо да је истински живот управо сведочење. А сведочити за истину није далеко од страдања, али када страдам за истину, знам зашто страдам, онда у мени неће бити ни туге, ни патње. Али је најгоре када човек страда а не зна зашто страда и због чега страда, поготово када не зна да страда због самога себе. Него све мислимо да страдам због другога, све мислим други ми је то наместио да ја страдам, а ја страдам зато што сам се одвојио од принципа живота. Сведочење значи показивање онога што је истинско, оно сведочење онога што је аутентично, али и онога што је истовремено право страдање. И страдање Светог Јована Крститеља њега је испунило јер је он живео праведним животом и он зна да га чека награда. И ми када страдамо за истину добићемо награду, али не за истину коју смо ми прогласили за истином, „што ја кажем то је то, ма какво Јеванђеље, није по мом нахођењу“. У личности Светог Јована Крститеља се показало како је лепо страдати за истину. Своје сведочење Свети Јован је запечатио управо страдањем. Свети Јован је позивао све људе да се изнутра преображавају, позивао их је да се вежбају у добру, тако што ће се борити против зла и против греха. Обично знамо да се боримо против греха другог, а против свог греха се не хватамо у коштац, али се хватам у коштац са другим. Свети Јован је позвао на ту промену, повезујући ту промену са Царством Небеским, са том правом променом. А Царство Небеско некако тешко схватамо, ми све мислимо Царство Небеско је нешто далеко, то је нешто неоствариво. Царство небеско није никаква апстракција, није нека далека ствар, неки догађај, Царство Небеско иако ће у пуноћи доћи у будућности, то Царство почиње овде у нама и заиста, ако тог Царства нема у нама овде, нећемо га остварити ни тамо, ако живимо како се живи у рају у овоме свету, онда нам је загарантован и рај небески; али ако је у мени уместо раја-пакао, и најгоре је ако се човек саживи са паклом, а то значи да се саживео са грехом, са злобом, са мржњом, са пакошћу, са гордошћу. Али браћо и сестре Царство Небеско је, каже Христос, унутра у вама. Је ли је у нама Царство Небеско или оно царство Иродово и Иродијаде, то треба да проверимо себе, да преслишамо себе. Ми морамо живети у неком царству, у царству светлости или царства таме. Али је страшно када се човек уљушка у таму, он не може да види и поднесе светлост. Зашто тама мрзи светлост, зато што светлост открива све оно што се у тами догађало. Нека би овај данашњи празник и данашња наша Литургија коју овде служимо и молитве које приносимо у овој Светињи Каленићкој, нека нас подстакне да живимо јеванђелски, да живимо хришћански, а хришћански је да волимо Бога и да волимо сваког човека, без обзира какав је тај човек, да га не осуђујемо ако желимо да нас нико не осуђује. Зато и Христос каже: „не судите да вам се не суди“. И оно што је још важније: „каквим судом судите тако ће вам се и судити“. Судиш ли другоме знај да си прво себе осудио на пропаст духовну, осудио си себе не за Царство Небеско, него за церство таме. Нека је срећан данашњи дан, нека је благословен данашњи дан, да размишљамо, браћо и сестре, да се трудимо у животу чинимо добро и живимо праведно. Зато Цар Давид и каже „не видох праведника остављеног, ни деце његове да просе“. Неправедан човек ако је стекао било шта на неправедан начин, најбоље каже наш народ, и његово девето колено ће испаштати. Нема тога у јеванђељу, али то је народно јер зна народ да се зло лако лепи за зло, али да ми покушамо да добро буде у нама и тако ће нам бити. Бог вас благословио.“
Овом приликом је Високопреосвећени одликовао Господина Живадина Јовановића из Опарића „орденом крагујевачких новомученика првог степена“.
Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.
