У Ларнаки, на Кипру, је од 3. до 4. децембра 2024. год. одржан Европски регионални састанак Светског савета за мир (ССМ), на коме су учешће узели представници мировних организација из Кипра, као домаћина, Португала, Грчке, Шведске, Немачке, Италије, Шпаније (две организације) и извршни секретар ССМ Хераклис Цавдаридис (Heraklis Tzavdaridis). У име Београдсог форума на скупу је учествовао амбасадор у пензији Раде Дробац, заменик председника Београдског форума.
На скупу су размењена мишљења у погледу ситуације у Европи и свету, као и о активностима националних организација у промоцији и заштити мира. Посебно су разматрана питања борбе против милитаризације у свету, против НАТО, питања везана за активност у погледу солидарности са народима суоченим са империјалистичким мешањима у унутрашње ствари суверених земаља и агресијом на њих, активности на пољу разоружања, укључив и забрану нуклеарног оружја и осталих оружја за масовно уништење. Посебно су разматрана питања везана за Повењу УН и непоштовање међународног права.
На састанку је усвојена резолуција „о солидарности са кипарским народом“ у смислу захтева за моменталну обнову дијалога о миру са Турском, под посредовањем УН, у циљу поновног уједињења Кипра и ослобађања земље од свих страних армија и војних база.
У својој дискусији Р. Дробац је истакао да је агресија НАТО на Југославију 1999. г. означила почетак спирале насиља у свету чији епилог данас гледамо. Нападом на Југославију без одлуке УН, супротно међународном праву, финалним актима из Хелсинкија, супротно историјским истинама и праву, под лажним и исконструисаним оптужбама, САД/ВБ и НАТО су вратиле рат у Европу, први пут после 2. Св. рата и створиле образац за њихово будуће понашање на међинародној сцени. Рат је започет са циљем отимања дела суверене територије СРЈ (Србије) – Косова и Метохије и дан данас те исте силе покушавају да присиле Србију да призна део своје суверене територије као страну државу.
Рат у Југославији су следили слични ратови у многим другим државама – у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији и другим земљама, и то је та спирала насиља о којој говоримо, а милитаристичка и насилна политика САД и НАТО је сада заглављена у ратове у Украјини и на Блиском истоку са ризицима избијања нових ратова у суседству тих земаља са озбиљним ризиком од нуклеарног рата.
Сведоци змо огромних промена које се догађају у свету, не само на војном пољу, већ и на политичком, финансијском, економском, друштвеном, верском и многим другим пољима. Све те промене драстично мењају међународне односе и баланс моћи међу силама. Више се не може говорити о униполарном свету под вођством до недавно једине супер силе – САД. Последњих година појавиле су се нове силе, у првом реду Руска федерација (РФ) и Кина (К) које су иза себе окупиле велики број земаља, тако да данас већ имамо мултиполарни свет. Актуелни рат у Украјини је само војна конфронтација супер сила док се истовремено паралелно са тим одвија сукоб на политичком, финансијском, економском, верском, друштвеном и другим нивоима који ће одредити изглед света сутра.
Суштински, сукоб три супер силе, укључив и војни, води се због тога што САД, са својим савазницима, не жели да препусти своју ј позицију једине супер силе у свету, која мође да диктира осталим земљама шта могу, а шта не могу да раде, да их приморава, силом, претњама или уценама да је слушају, да усмерава УН сходно својим анционалним тренутним интересима, да искоришћева стране природне ресурсе и јефтину радну снагу, да приморава стране државе да користе амерички долар као алтернативну/резервну валуту, што је извор америчке моћи у свету, и да уништавају све оне стране снаге које могу ојачати толико да постану претња њеној привилегованој позицији. ЕУ, на жалост, слепо следе политику САД, супротно својим интересима, и нису у стању да допринсеу позитивним променама у свету. РФ и Кина, као и многе друге државе, не желе више да слушају наредбе САД и штите њене интересе. Оне сада штите своје интересе, остварују своје националне интересе и траже своју будућност тамо где је оне виде, не питајући САД за мишљење и дозволу. То свакако слаби позицију САД као глобалне силе и због тога оне на сваки начин траже како да осујете растући утицај РФ и Кине у међународним односима и међу многим државама, посебно у Азији, Африци па чак и у Јужној Америци. У том покушају оне конфронтацију гурају до ивице нуклеарног рата покушавајући да заплаше РФ и Кину, што није разумно али је и ризично.
Када је реч о миру, велика већина земаљске кутгле је за мир, свакако велика већина земаља и популације. Али за какав се мир ми залажемо? Истински, одржив мир може се постићи само ако је заснован на истини и искреним жељама за мир свих страна, а он мора почивати на решавању оних разлога који су довели до рата. Верујем да већина није за мир који ће имати за циљ да да губитничкј страни пружи прилику за предах, поново је наоружа, мобилише војне ефективе и рат поново почне кроз неколико година. Ових смо дљна чули неке иницијативе нове администрације САД за брзо окончање рата у Украјини али се чини да су оне срачунате више на то да се да прилика за предах Украјини, која губи рат, да се реорганизује и наоружа, како би се рат наставио. Не верујем да ће такав предлог РФ прихватити и чак и да прихвати, ништа се не би променило јер би се рат наставио за пар година, што није циљ мира. Такви предлози нису плод искрене жеље да се рат заврши праведно и да тај мир траје, јер неће бити решен основни проблем – проширење НАТО на исток и угрожавање руских граница.
На крају, говорио сам већ о КиМ али истовремено са овим светским проблемима који су у жижи јавности Србија има и друге о којима се много не говори ван Србије. А то су ситуација у Босни и Херцеговини (БиХ) са фокусом на Републику српску (РС), у Црној гори и да се не заборави у погледу неправедних резултата епилога сукоба у републикама претходне Југославије, сада државама, који је имао за последицу егзодус и етничко чишћење Срба из Хрватске, КиМ и делимично из БиХ.
Сва та питања су врло комплекна и траже поштена и искрена решења, не политиканство и преваре, као што је то било до сада, као алатке за припрему нових ратова.
