Суштину дипломатије чине промоција, остваривање и заштита интереса земље, нације и грађана у међународним односима. Класичне гране дипломатије су – билатерални, мултилатерални и конзуларни односи. Савремени развој, све већа међузависност на глобалном плану, доприносе расту значаја мултилатералне дипломатије и захтевају све већу специјализацију дипломата. Другу половину 20. и почетак 21. века карактерише замах економске народне дипломатије.
Јасна стратегија спољне политике и јасни циљеви, на једној, добра организација и кадрови који својом стручношћу, патриотизмом, високим моралним и људским квалитетима, могу те циљеве да остварују, на другој страни – кључ су успеха сваке дипломатије. Избор, усавршавање и квалитет кадрова у дипломатији су показатељ како страстешки политички ниво види улогу и значај дипломатије као полуге за остваривање и заштиту државних и националних интереса.
Професионализација дипломатије као специфичне службе, укључујући и професионализација шефова ДКП, одавно је постао стандард развијеног света и озбиљно уређених држава. Политичке номинације у дипломатији постале су ретки изузеци.
Дипломатија сваке земље тесно је повезана са развојном, научно-технолошком и стратегијама одбране и безбедности. Економска, научно-технолошка и безбедносна дипломатија све значајнији, међусобно повезани делови дипломатије.
Дипломатија се, са разлогом, везује али не ограничава, за ресор спољних послова владе. Ресор обухвата министарство, као центар, и мрежу дипломатско-конзуларних представништава у инострнству (ДКП). То је ресор професионалне дипломатије чија је примарна улога – конкретизација, промовисање и спровођење утврђене спољне политике. Уједно, усклађује и олакшава међунродне активности других владиних ресора и других учесника у међународној сарадњи, пружајући им професионалну и другу помоћ. Ресор, такође, прати развој на међународном плану, информише, предвиђа и даје мишљења. Са све бржим и дубљим глобалним променама, расте значај аналитике, предвиђања развоја и планирања развоја и усаглашавања праваца деловања.
Шефови држава, зависно од уставних решења, учествују у креирању и остваривању спољне политике. Дипломатија на врху или, самитска дипломатија, постаје све интензивнија. Њене предности су ефикасност у договарању о најважнијим питањима (tete-a-tete), док су ризици – смањена улога професионализма и теже исправљање евентуалних пропуста. Правовремене и темељне припреме разговора на врху, имају велики значај. Парламентарна дипломатија је интегрални део укупних активности државе на међународној сцени и представља важан фактор јачања разумевања, угледа и међународног положаја земље.
Тајна дипломатије је у квалитету дипломата
Тајна дипломатије, слично тајни за одбрану земље, крије се у квалитету њених дипломата, у нивоу достигнутог професионализма, специјализацији и координацији и посебно – у посвећености, односно, у високој патриотској свести дипломата. Гдегод се у радном веку нађе на дужности дипломата собом носи име Србије и укупност идентитета и интереса своје земље и народа. Заступати и бранити те интересе није чиновнички, рутински посао. То свакако није само дужност већ и привилегија која се поверава високо-образованим, морално беспрекорним личностима и врхунски оспособљеним професионалцима. Поступност у каријери је незаменљив услов стасавања дипломата и јачања дипломатије као стратешки значајне државне службе.
Дипломатско тржиште вреднује само знање
Хијерархија у дипломатији има већи значај него у низу других ресора државне управе, али послови у дипломатији не раде се због због наређења, додворавања шефу или високих плата. Дипломатски посао се ради из убеђења, оданости позиву, жељи да се заштити или оствари интерес државе или се, ако то није случај, посао мења. Осећање које изазива представљање земље, њених циљева и интереса, надахњује, јача самопоуздање и испуњава задовољством као у ретко којем другом занимању. Тим више, јер се српска дипломатија руководи принципима хуманизма, равноправности, мира, безбедности и напретка за све марпде, а не обманама и једностраним користима на туђ рачун.
Дипломатске дужности у иностранству прате и дипломатске привилегије и имунитети. Важно је да дипломата ни случајно не губи из вида да су имунитети и привилегије међународно стандардизоване категорије у функцији посла а не личних или приватних користи. Скромност, једноставност и самоконтрола су одлике мудрих и постојаних личности какве су, управо, потребне дипломатији.
Дипломатија је, у извесној мери, тајновито укрштање различитих политика, култура, погледа и интереса. Учесници су у тој интеракцији су из разних делатности земље пријема, дипломате других земаља и међународних организација (МО), представника мултинационалних корпорација, НВО, медија за масовно комуницирање и других субјеката. Она је, у принципу, једнако отворена за све учеснике, али «дипломатско тржиште »неумољиво поштује само знање, информисаност, комуникативност, проницљивост, утицај. На том «тржишту» не помажу ни рођаци, ни кумови, ни партијски истомишљеници, ни висока признања заслужена у унутрашњој политици!
Дипломата је – или «опремљен» правим професионалним «алатима» и пожељан партнер и саговорник, или је прихваћен «про форма», слабо приметан, што је пропуштена шанса – лична, пословна, државна. По ступању на дужност у ДКП новом дипломати су за прве контакте сва врата отворена – у джавним, привредним и друштевним структурама земље пријема, као и у дипломатском кору, разуме се, зависно од ранга дипломате. Како време пролази, врата су отворена мање или више, зависно од утисака из претходних разговора, поштовања договора и заинтересованости партнера.
Наш нобеловац Иво Андрић, који је имао и богато дипломатско искуство, записао је – да погрешан избор људи у сваком послу оставља негативне последице, али нигде толико штетне као у дипломатији!
Инструкције
Планирање, договор и координација рада, на свим нивоима, неупитни су услов за успех у дипломатији. Овај принцип долази до посебно изражаја када је реч о спровођењу свеобухватних дипломатских иницијатива. ДКП раде у складу са инструкцијама министарства а дипломате у саставу ДКП, по инструкцијама шефа ДКП. Кад нема инструкције, а ради се о озбиљнијем питању, онда се инструкција тражи, уз предлог става. У ретким случајевима, када околности или краткоћа времена не допуштају тражење инструкције, од спремности дипломате, разумевања околности и његове способности процењивања, зависе правилно постављање и резултати.
Приступ центрима одлучивања
Способност грађења и одржавања приступа центрима политичког одлучивања у земљи пријема је драгоцена способност дипломате. У дипломатском кору на свим нивоима (од шефова ДКП, до аташеа) релативно брзо се искристалишу дипломате које имају добру проходност ка центрима одлучивања земље пријема. Раније политика несврставања, данас политика војне неутралности и уравнотежених односа са свим факторима међународних односа, у начелу, омогућавају дипломатама Србије добру проходност ка центрима одлучивања. Таква могућност, међутим, није загарантована, већ мера њеног коришћења, такође, зависи од способности и других личних квалитета дипломата. Ево примера из праксе 90-их година прошлог века, из времена најригорознијих санкција против СРЈ.
Велики број наших предузећа имао је значајна тзв. стара потраживања од афричких и других ЗУР, углавном, по основу изведених грађевинских и инвестиционих радова. Гана је била једна од таквих земаља. Отправница послова амбасаде СРЈ у Акри, први секретар, Милена Јовановић Луковић, је самоиницијативно интервенцијом код Председника Гане Џери Ролингса, обезбедила наплату више десетина милиона долара потраживања старих више од 30 година. За предузећа-повериоце – „Енергопројект“, „Руднап“, „Бродоимпекс“ и друге – био је то неочекивани «дар са неба». СМИП-у су стизале писма-захвале директора тих предузећа са одавањем признања за заслуге отправнице послова. Милена Јовановић Луковић је, по скраћеној процедури, унапређена у ранг амбасадора, о чему су обавештена сва ДКП. Било је и других сличних примера који су показивали колико су правилан избор и формирње професионалних дипломата и њихова посвећеност послу битни за заштиту конкретних економских, финансијских, безбедносних и других интереса земље.
Успех дипломатије у огромној мери зависи од јасних, принципијелних критеријума за пријем у дипломатску службу, од програма обуке и услова за унапређење. Редовни поступак за напредовање треба да буде поступан, да укључује и проверу оспособљености кандидата за виши ранг. Пријем у дипломатску службу, или напредовање изван јединствених критеријума, слабе кохезију и ефикасност дипломатије и воде деградацији професије.
Услови за именовање Шефова ДКП
Услове за кандидовање шефова ДКП треба утврдити посебним актом (правилником) Владе којим би се уједно регулисала и процедура предлагања и именовања. Такав правилник би допринео јачању квалитета, ефикасности и престижа српске дипломатије. Само постојање таквог акта уједно би деловало одвраћајуће према сваком ко жели да буде шеф ДКП а зна да не испуњава критеријуме При свему томе, треба имати у виду да је шеф ДКП први и најпродуктивнији дипломата, јер земља као што је Србија, нема могућности да обезбеђују широк професионални састав у коме би шеф ДКП «шефовао», координирао, био протоколарни представник, док би други завршавали задатке.
Полазни критеријуми за кандидовање шефова ДКП треба да буду – држављанство Србије (не двојно!), универзитетско образовање, безбедносна провера, знање два или више светских језика, а за земље важније партнере – и знање језика земље пријема. Морални профил, резултати у раду на претходним дужностима и углед кандидата за шефове ДКП морају бити беспрекорни. Не би смело да се догоди да амбасадор Србије у било којој већој земљи Европе, поред светских језика, не говори и званични језик те земље (немачки, шпански, италијански), поготову што, из праксе, знамо да амбасадори многих земаља у Београду, поред светских говоре и српски језик! У процедуру именовања шефова ДКП било би корисно увести и парламентарну верификацију, преко Одбора за спољну политику Народне скупштине (или, пододбора у Одбору).
Српско држављанство је знак лојалности Србији. Дипломата са двојним држављанством могао би се срести са питањем које је у сукобу интереса Србије и земље пријема чије држављанство српски дипломата, такође, има. Којој од две државе ће бити лојалан? Високо универзитетско образовање не сме бити спорно док престиж, ранг универзитета може бити од утицаја. Искуство указује да је безбедносна провера неотклоњив део поступка одабира и именовања дипломата, поготову шефова ДКП. Такве провере се спроводе у свакој озбиљној држави и не сме се допуштати да проверу надјачају родбински, пријатељски, страначки, нити било који други критеријуми.
Присутвовао сам једном разговору америчког представника амбасадора Ричарда Холбрука, са председником Слободаном Милошевићем током којег је Холбрук, објашњавајући дуго трајање процедуре његовог имерновања за сталног представника САД при ОУН, изнео да су безбедносне провере ишле линијама три службе безбедности и трајале више од три месеца. Иако је су све три службе дале «зелено светло», Конгресни комитет који има завршну реч, захтевао је да се, после свега, провери и ко му је платио путне и трошкове тродневног хотелског смештаја у Женеви где је, на позив приватног организатора, одржао предавање.
Напредак и модернизација комуницирања допринели су глобалном расту свих видова сарадње од политике и привреде до одбране и безбедности. Ресор за спољне послове – Министарство је извршни орган за спровођење спољне политике. Оно је сервис владе и њених ресора, шефа државе и парламента у њиховим међународним активностима.
Дипломатија функционише у складу са унутрашњим законодавством, али и у складу са међународним правом, у првом реду, у складу са Бечким конвенцијама о дипломатским и конзуларним односима. Дипломата треба да познаје кључне изворе међународног јавног права, у првом реду, Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкиа, Париску повељу, Универзалну декларацију УН о људским правима и друге.
Дипломатија у условима глобалних промена
Народна, јавна дипломатија је стекла значајно место на плану бољег упознавања народа са народом, цивилизације са цивилизацијом. Она има незаменљиву улогу у јачању међусобног познавања и поверења међу народима што је основа за унапређење укупних односа и сарадње Србије са другим земљама, културама и нацијама. Историја борбе за слободу, богата култура, велики домети српске науке – представљају велики потенцијал као «мела моћ» Србије што треба да се одрази на јачање угледа и међународног положаја земље и бољу заштиту културне баштине. Нови трендови у европским и глобалним односима не смањују улогу и значај класичне државне и тајне дипломатије, колико захтевају њено непрекидно прилагођавање и умеравање на нове области и изазове.
Већ од 90-их година прошлог века, од разбијања СФРЈ, од илегалне агресије НАТО 1999. године којом је рат враћен на тло Европе, први рат после краја Другог светског рата – није спорно да је свет ушао у период најдубљих промена. Униполарни светски поредак, а са њиме и неолиберални мултинационални корпоративни систем, се урушавају док се истовремено кристалише нови, мултиполарни светски поредак заснован на сувереној равноправности држава. Моторна снага ових промена је БРИКС-плус који обједињава земље растуће моћи, укључујући глобалне факторе као што су Русија, Кина и Индија. Своју визију глобалног развоја БРИКС-плус промовише преко Нове развојне банке (NDB), Шангајске организације за сарадњу (ШОС), Евро-Азијске економске уније, ГС ОУН, Афричке уније и других.
У новим условима дубоких промена у свету и Европи, Србија, њена политика и дипломатија, треба да се прилагођавају тако што ће у промењеним односима налазити нове просторе и нове методе за дугорочну заштиту својих егзистенцијалних интереса, а у првом реду, за заштиту суверенитета и територијалног интегритета земље и за опстанак РС. Подразумева се, да ће упоредо са тим, бринути и о условима за економско-социјални развој и напредак. Притом, развој треба усмеравати како би распоред економских интереса земље на међународном плану био у функцији независности, војне неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима глобалних односа. Превелика економско-финансијска, или безбедносно-одбрамбена зависност од једне, било које геополитичке групације, може се показати као грешка, што треба избећи. Није логично да наше финансијско тржиште, налазишта стратешких минерала, друге економске и природне ресурсе од судбинског значаја за будућност земље, и даље препуштамо корпорацијама из земаља које пола века непрекидно воде агресивну анти-српску политику, врше притиске да им предамо и тапију на КиМ а да РС препустимо унитарној БиХ. Уз све то, ако добро разумемо поруке државног руководства, то су исте земље из којих потичу и садашње субверзивне активности на дестабилизацији земље.
Наша дипломатија треба да посвети велику пажњу организованом изучавању текућих глобалних и европских трендова, сагледавању њихових последица по Србију, њен међународни положај и заштиту њених виталних интереса. Дипломатија није само извештавање и анализа онога што се догодило, иако је и то неопходно. Дипломатија се све више мора концентрисати на предвиђање будућег развоја што би омогућило Србији безболније прилагођавање, очување стабилности, независности и развоја – оно што значи превентиву. Нова партнерства и пријатељства треба градити уз истовремено даље јачање проверених стратешких партнерстава, савезништава. У окретању ка будућности, у грађењу визије развоја – историјска искуства су најсигурнији оријентири. Жеље за модерним развојем, страним инвестицијама и економско социјалним напретком не би смеле да нас омаме, или наведу на потцењивање историјских искустава.
Да ли Западу предстоји «унутрашња експанзија»?
Политика експанзије и доминације Запада има дугу историју и фазе од периода мисионарства, колонијализма и неоколонијализма до стратегије ширења на Исток и «обојених револуција». Све је већи број аналитичара и на Западу који савремену политику доминације и експанзије Запада, на челу са САД, везују за само биће неолиберлног мултинационалног корпоративног система и НАТО као челичну песницу тог система. У том смислу, и савремене ратове, били директни или «proxy» виде као борбу за очување неолибералног система који је тешко замислив без непрекидне геополитичке експанзије.
Како се са процесом конституисања мултиполарног светског поретка, са снажењем тренда суверенизма и појавом «глобалног југа» односно «глобалне већине» као нових феномена у глобалној прерасподели моћи, простор за политику доминације и експанзије убрзано сужава, то не значи да ће се носиоци мултинационалног корпоративног капитала одрећи свог система или да имају снаге и воље да га суштински мењају. Прилагођавања система која нуди Светски економски форум (WEF – Давос) показују се као неадекватан, козметички одговор на суштинске изазове као што су: незадрживо продубљивање економско-социјалниих подела на националном и глобалном плану, дехуманизација, културна, морална, цивилизацијска декаденција, самодеструкцији демократије и др..
»Прилагођавање» би, могло ићи, на једној страни, настављањем контролисаних или чак и неконтролисних освајачких ратова, без обзира на све ммање изгледе да тим путем задовоље незасите потребе система, а на другој страни, јачањем праксе «унутрашње експанзије» и наметање интереса јачих на рачун слабијих партнера и савезника, унутар «политичког Запада». То, дакако, није посве нова појава, али би нови глобални трендови, могли повећати њене размере, све до новог «квалитета» односа у постојећим интеграцијама као што су ЕУ, НАТО, ОЕЦД, не искључујући ни «тихи» распад појединих од тих интеграција. Европа је, нарочито, у новије време, већ показала своју «спремност» да америчке интересе стви испред својих сопствених: увела је америчке санкције Русији, одрекла се руског тржишта, јефтинији руски гас је заменила скупљим америчким. Когод да је минирао гасне северне токове 1 и 2, Европа је то покорно прихватила као божји суд. Прихватила је амерички захтев да повећа издатке за одбрану на 2% ГДП, вероватно је да ће једнако прихватити и нови захтев «у најави» да се ти издаци повећају на 5% ГДП. Послушно су искључили са берзи фирме «од значаја за националну безбедност» да их не би, којим случајем купили Кинези, прилагодили инфраструктуру «дуалној намени» и много другог, по «савету» САД.
Све у свему, Европа је пред рецесијом док САД бележи раст БДП од 2,7%. Док се из западних центара моћи систематски генериошу и одржавају страхови од освајачких намера «ауторитарних режима» Русије и Кине, дотле Доналд Трамп, нови председник САД као највеће демократије јавно саопштава да би «из разлога националне безбедности», овако или онако, радо присвојио територије и богатства Гренланда који припада Данској, Панамског Канала, који припада Панами, док би суседну Канаду, чланицу УН, ОЕБС, НАТО, ОЕЦД, НАФТА (?), Г-7, «Пет очију» радо видео као 51. државу САД. Јавним презентирањем тих идеја пре председничке инаугурације, нови амерички председник је узбуркао, како владе и јавности земаља у питању, тако и међународне интеграције, па и светску јавност у целини. Какав ће след то имати након што Доналд Трумп за десетак дана и формално преузме председничко кормило, остаје д се види. То, да ће држати до свог кредибилитета, не треба сумњати. Само је – питање начина.
Африка није вољна да одступа од своје девизе «Африока Африканцима», нити да се поново спушта низ нео-колонијално «западно уже». Нова конфигурација глобалних односа охрабрила је процесе економске, финансијске и политичке суверенизације, потискивања бивших колонијалних сила и оријентацију на партнере из БРИКС-а, првенствено на Русију и Кину које немају освајачку ни колонијалну историју.
Узмимо случај од пре три године који је био светска вест. Велика Бритнија и САД су 2021. године избациле Француску из закљученог посла са Аустралијом, о испоруци подморница на нуклеарни погон, вредног око 31 милијарде САД долара! Или, недавно обновљена јавна претензија новог америчког председника Доналда Трампа да САД желе да купе Гренланд, од Данске, Панамски канал, од Панаме, или да Канада треба да буде 51. држава САД!
Или пример, који није доступан јавности. Шефови две пријатељске државе политичког Запада, телефоном су разговарали помињући и скорији сусрет на потписивању уговора вредног од више милијарди долара. Посао је, ипак, отишо трећој земљи. Није помогло ни то што се шифре у мобилним телефонима оба саговорника мењају свакодневно по више пута. Уосталом, тајно прислушкивање на врху међу чланицама НАТО, већ дуго није тајна!
«Технологија тајног прислушкивања већ толико је распрострањена да никаква шифровања не гарантују тајност. Важније поруке међу шефовима држава и влада, поново, све чешће преносе високо-рангирани курири-политичари, и то, углавном, усмено» – рекао ми је добро обавештен пријатељ из из утицајне европске земље, још далеке 1995. године.
«Дипломатија без непријатеља» !
Руководство југословенске дипломатије је, након пуча 5. октобра 2000 оценило да «демократизована» Србија (СРЈ), њена дипломатија више нема непријатеља па ни тајни. Елем, у СМИП-у су укинути спољно-обавештајна служба (СИД), Група за анализу и планирање (ГАП), шифровано комуницирање са ДКП. Руководећи се догмом – дисконтинуитета – спроведено је масовно протеривање професионалних дипломата који су етикетирани као «припадници бившег ауторитарног режима» а извршен је стихијски пријем неприпремљених, нестручних људи, углавном, активиста «Отпора», ГС и других чланица ДОС-а.
Шта је могао бити резултат него: нестручност, волунтаризам, а код проређених кадрова из претходног периода – несигурност, летаргија и страх. У збиру – номинална дипломатија у којој је припадност и покорност ДОС-у био једина мера «квалитета». За шефове ДКП именовани су појединци недоличних особина као што су склоност алкохолизму, егзибиционизму, никада није било више одбијених захтева за агремане што је речит и врло скуп показатељ несхватања улоге и значаја дипломатије. Тек ће касније, неке нове поставе у «штафетној трци» на «европској» и «демократској стази», почети да схватају да је дипломатија захтевна професија, па ће – што спроводећи судске одлуке о радним споровима, што због «накнадне памети» – враћати део протераних професионалних дипломата и обновити рад Дипломатске академије.
Годину-две након «демократских промена» 5. октобра 2000., на улици сретнем, нешто млађег колегу, ретко способног дипломату. Течно говори више страних језика, био је и на дужности шефа нашег ДКП у земљи чланици Г-7. Питам га, колегијално, у ком сектору (Министарства) ради, а он се чуди што још нисам чуо да је дао отказ у СМИП-у: – «Тамо више немам шта, нити с ким да радим»! – објаснио је.
ДОС-овској власти професионална дипломатија била је баласт, сметња. Дипломатија независне земље која брани националне и државне интересе руководећи се универзалним принципима, не само да је ДОС-овском окружењу била непотребна, већ је била сметња, препрека да раде, без ограничења било каквим принципима, онако како одговара онима којима дугују за своје устоличење. За такву власт интереси и директиве оних који су је устоличили – били су једини су принцип. Професионализам је био вишак, а позивање на професију – ризик и провокација. Међу «преживелима» од чистке ДОС-а појединци су у кулоарима говорили да су закључили да је боље да глуме незналице него да ризикују подозрење и прогон нових ДОС-овских шефова.
Потцењивање историје – најштетније у спољној политици
Дипломатија синоним сталних формалних и неформалних преговора о питањима односа Србије са другим земљама и међународним организацијама, различитог значаја. Добар дипломата је, по правилу, добар преговарач. Пре преговора дипломата се припрема, проучава предмет преговора, особине преговарача-партнера. Не истрчава, концентрисан је и одмерен. Не служи се неистином, али не истрчава «испред руде», наступа постепено, зависно од позитивних или негативних реакција преговарача. Не повређује достојанство партнера, не затвара врата за настављање преговора чак ни када су ставови веома удаљени, или тешко помирљиви. Увек води рачуна о сопственом и достојанству земље и народа које представља.
Лично, увек током каријере и преговора о различитим питањима и на различитим нивоима, руководио сам се принциплом да су други партнери (земље) потребни Србији само онолико колико показују да је Србија потребна другима. Реципроцитет је у међународним односима, дакле, правило над правилима, док се, и ако се икада, не појави, ново, боље. Притом, реципроцитет се не мора ограничавати увек на истом колосеку, сегменту односа, може бити асиметричан, али се не сме ни прешироко тумачити јер може лако склизнути у једнострни уступак. А искуство, историја показује – после једног уступка апетити партнера, по правилу расту, не ретко, геометријском прогресијом која, у збиру, угрожава равноправност.
У фази спровођења комплексних споразума и договора чије спровођење, по природи ствари, захтева више времена, чинидби и против-чинидби, обавезе страна се споразумом или анексима, распоређују по усаглашеном календару. Није упутно превелико ослањање на обећања партнера или посредника, колико је неопходно инсистирање на стриктном паралелном извршавање обавеза сваке стране. Из многих случајева у новијој историји, знамо да су други злоупотребљавали наш конструктивни однос, одговорност према прихваћеним обавезама, предвидивост и ефикасност, тако што су своје јасне обавезе извршавали касно, половично или их уопште нису извршили (резз. 1244, Бриселски споразум о ЗСО и др.).
«Конструктивне нејасноће»
Преговори се, пре или касније завршавају заједничким документом – споразумом, уговором, сагласношћу, меморандумом, засисно од предмета преговора, области односа, проблема. У сложенијим случајевима, у преговорима, се јавља посредник, давалац добрих услуга, неко ко олакшава дијалог или преговоре. Обично су то утицајније земље, велике силе, или њихове интеграције. У настојању да што пре преговоре окончају успешно, посредници су склони да у завршне документе уносе нејасне, непрецизне формулације, ставове, одредбе у дипломатској пракси познате као «конструктивне нејасноће» (Constructive ambiguities). Таква пракса носи велике опасности за слабију страну у преговорима у каквој се често налазила СРЈ у периоду санкција и изолације. Нејасне одредбе помажу посредницима да се у краћем року овенчају славом успешних брокера, без ризика по своје интересе. Оне су свесне да ће намерно унете нејасноће довести до спорова страна, а да ће посредници бити у позицији да дају своје тумачење, односно, да „пресуђују “, која је страна у праву, односно, шта је смисао нејасне одредбе. То тумачење, је увек у интересу посредника, а то је, по правилу, његов геополитички интерес. И обраћање незадовољне стране судским инстанцама или арбитражи, ретко када ће изменити став посредника. Зато треба тежити да се „конструктивне нејасноће“ избегну, или смање на најмању могућу меру. У документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999. таква одредба је на пример она у којој се каже да ће се након повлачења југословенских оружаних снага са КИМ дозволити враћање „договорених контигената ВЈ и полиције Србије, стотине, не хиљаде“. Једна су тумачења да то значи највише 999 војника и полицајаца, друга, која полазе од природе енглеској језика, 1999. У целој ствари, најгоре је то што НАТО 25 година не прихвата враћање на КиМ било којег броја војника и полицајаца Србије. Образложења за одбојност су различита, али је, по мом мишљењу, за Запад тешко прихватљиво распоређивање и једног војника Србије јер је војник симбол суверенитета и територијалног интегритета. Па када је, уз то, предвиђено и њихово распоређивање на важније међународне граничне прелазе, тек то им није прихватљиво. А зашто су онда уопште унели такве ставове у договор, потом и у резолуцију СБ УН 1244? Вероватно, да би бар на папиру показали фер однос, да би појачали прихватљивост, иако највероватније, ни у старту није постојала намера да се договорено спроведе у доброј вери.
О питању за које је заинтересован дипломата прибавља информације, по правилу, из више поузданих извора (укрштње информација) и на основу тога изводи своје оцене, меру релевантности за интересе своје земље. Закључивање само на основу једног извора, осим ако је извор високи званичник, или директни учесник догађаја, носи ризике субјективизма, једностраности. Идентитет извора се чува од непозваних. Одређене информације се могу размењивати са блиским колегама у дипломатском кору, под условом, да то не наноси штету нашим или интересима пријатељских земаља, нити открива идентитет извора.
Професионални дипломата, британски дипломата и аутор с почетка 20. века, Ернест Масон Сато (Ernest Mason Satow) у свом класичном делу о дипломатији „Сатова дипломатска пракса“ , бележи, поред осталог, да је добијао више и корисније информације када је пажљиво слушао, него када би саговорнике запиткивао. Не мали број људи, укључујући и добро обавештене, има потребу да говори, можда, и зато да ојача утисак о својој важности.
Добар дипломата односе с другим колегама и представницима земље пријема гради постепено. Не жури да импресионира саговорника. Наступа достојанствено, али „ниским профилом“, не размеће се својим образовањем, титулама, знањем, везама, утицајем. Не гради односе приступом од данас до сутра. Препушта да време и различите ситуације открију особине, способности и домашаје колега и партнера. Односи поверења и сарадње не граде се напречац, када искрсне потреба, али се чувају и кад конкретна потреба престане.
Добар дипломата не обећава олако, али води рачуна да обећање изврши на време.
Дипломата треба да има добро домаће, породично васпитање, да поштује високе норме морала, личног и националног достојанства, да зна да принципи поштовања других људи, немешања у личне и породичне односе других, у дипломатији и међународним односима имају још већи значај него у свакодневном животу. Дипломата-професионалац добро познаје историју и уважава утицај историјских искустава у међународним односима. Површност, скоројевићки прилази, потцењивање историјских искустава увек су штетни, али нигде толико као у дипломатији и спољној политици. Дипломата поседује способност за препознавање корена, узрока проблема или појаве. Једино са таквом способношћу и таквим приступом дипломата може допринети праведним, уравнотеженим и одрживим решењима. Блоковским прилазима, предубеђењима, опортунизмом, или «алиби» методама не може се доћи до праведних и одрживих решења за било који проблем.
Сукоб у Украјини носи озбиљну опасност од «преливања» на шири евро-азијски простор. Пада у очи да се, чак и у Србији, ретко говори о узроцима и коренима тог сукоба који се, по мом мишењу налазе у стратегији ширења НАТО на Исток, која је била прави мотив и за агресију против СРЈ 1999., у грубом кршењу договора из времена уједињења две Немачке, у безобзирном гажењу принципа једнаке безбедности за све народе и државе, као и у масовном угрожавању опстанка руског народа у Украјини. Многи се понашају као да је нормално да лидери две најмоћније земље Европе – Немачке Француске – пријзнају да су лагали када су потпивали споразуме Минск 1 и 2 да би купили време за наоружавање Украјине!? Да ли помишљамо – ако су тако безочно лагали Русију, као светску силу, да једнако ако не и више, могу лагати и Србију у вези са >Косовом и Метохијом, Републиком Српском, све до «одрживог управљања» стратешким минералима и рудним богатствима? Није тајна да о Србији, и иначе, имају представу да је инфериорна, поводљива, да брзо заборавља.
Свако праведно и одрживо решење захтева поштовање чињеница, напор да се сагледају и отклоне корени проблема и примену истих стандарда.
Сећамо се крилатице с краја 90-их година прошлог века да је «Косово демкратско питање» које ће се, готово аутоматски, решити чим се у Србији свргне власт Слободана Милошевића и Србија демократизаује!? Октобра 2000. уз свеобухватну «помоћ» водећих чланица НАТО и ЕУ, збачен је «ауторитарни режим» и устоличена «демократска власт» ДОС-а. Да ли је, после тога, однос НАТО и ЕУ по питању Косова и Метохије промењен? Да, јесте! НАТО и ЕУ су Србију огољено третирали као вазала, директно се мешајући у све области унутрашње и спољне политике. Док су генерали НАТО, као саветници нашег министра одбране, вршили «реформу», читај – уништавање и разоружавање наше војске, њихови амбасадори су у Клубу «Привредник» у Београду, одређивали састав наше владе!
Од «демократских влада» после преврата 2000., у погледу КиМ, од Србије је захтевано много више него од «ауторитарног режима» у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999. и у резолуцији СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. Захтеви да Србија призна отимање државне територије и омогући успостављање још једне албанске државе поред Албаније, да се одрекне Устава, међународног права и резолуције СБ УН 1244 су ескалирали, из године у годину, све до тзв. Шолц-Макроновог плана 2024. Улога тог плана је да илегалну, насилну творевину насталу најгрубљим кршењем Повеље УН, «опере» од криминалне суштине и порекла и уведе у међународно-правни поредак заснован на Повељи УН – уз сагласност и сарадњу Србије!
Корен проблема на Косову и Метохији налази се у албанском сепаратизму и тероризму и вишедеценијској подршци Немачке, ВБ и САД отцепљењу те покрајине од Србије. Корен проблема препознат је и у више резолуција СБ УН које, поред осталог, садрже и позив свим чланицама УН да прекину финансирање, наоружавање и обуку припадника терористичких формација (ОВК). Зато Србија и српска дипломатија днас морају истрјавати на принципијелном ставу да се питање статуса покрајине КиМ мора и може решавати само на основу и у оквиру резолуције СБ УН 1244 која реафирмише право СРЈ, односно, Србије као правне наследнице, на суверенитет и територијални интегритет а за КиМ предвиђа једино широка аутономијас, у оквиру СРЈ, односно, Србије.
Косово и Матохија – предлог 1+5 захтева Србије СБ УН
Основни и најважнији захтев Србије према СБ УН треба да буде – извршење свих неизвршених обавеза утврђених резолуцијом СБ УН 1244 (1999.). Такав захтев заснив се на чињеници да је резолуција СБ УН међународно-правни опште-обавезујући акт императивног карактера и највише правне снаге у систему међународног права, односно, да никакав акт било којег другог органа УН или органа било које друге међународне организације или субјекта међународног права, не може бити изнад, заобићи нити дерогорати правну снагу одлуке СБ УН као једино овлашћеног органа за питања мира и безбедности;
Конкретније:
Прво, да се реафирмише поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије и статуса Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру Србије, привремено под мандатом СБ УН. Основ: Повеља УН. резолуција СБ УН 1244, Париска повеља, Завршни документ ОЕБС-а (1975), Устав Србије;
Друго, да УНМИК и КФОР, као извршиоци мандата СБ УН, осигурају једнаку физичку, имовинску и верску безбедност, слободу кретања и поштовање других основних људских права преосталих Срба на КиМ, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, Завршним документом ОЕБС (1975) и Универзалном декларацијом о људским правима УН (1949.);
Треће, да се обезбеди слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања у Покрајини, на исти начин како је раније обезбеђен повратак припадника албанске националне мањине. Однос тзв. међународне заједнице према овом захтеву треба третирати као показатаљ суштинског односа према српској нацији на Балкану и према Србији као држави;
Четврто, да се спроведе одлука садржана у рез. СБ УН 1244 о распоређивању договорених контигената војске и полиције Србије на КиМ, укључујући, на важније међународне граничне прелазе; и
Пето, да се пониште сви акти, мере, документа и промене који су супротни резолуцији СБ УН 1244 и изврши реституција у целини (Restitutio in integrum, sine tunc) на стања пре једностраног илегалног отцепљења тзв. Косова 2008. године. Српска дипломатија треба да изради прецизан преглед таквих аката, мера, докумената и других противправних промена и да их, уз широко претходно сондирање подршке, званично уручи ГС УН и циркулише као званични документ УН. Израда таквог документа је у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244, местом и улогом СБ УН у решавању свих питања у вези са КиМ, на једној, као и са принципијелном одбраном суверенитета и територијалног интегритета Србије, са Одлуком Владе Србије од 14. фебруара 2008. о поништавању илегалне једностране независности, као и са одлукама усвојеним на посебној седници Владе Србије одржаној 14. септембра 2024. године, на другој страни.
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
