Поштовано председништво, поштовани присутни,
Видим да је концентрација мало опала, присутан је и умор, па ћу покушати да своје излагање скратим, како не бих додатно оптерећивао пажњу.
Данас је пред нама, односно пред вама, друго издање монографије „ЕПС током НАТО агресије“, у издању Београдског форума. Презентација првог издања одржана је 14. децембра 2022. године. Тада је било речи о томе шта је Електропривреда Србије радила током тих 78 дана, како је функционисала, као и о њеном деловању у годинама које су томе претходиле.
Године 1991. Влада Србије донела је Закон о електропривредној делатности, са циљем да се обезбеде самосталност и суверенитет државе Србије. То је био веома значајан закон, који, нажалост, није могао одмах да да резултате, јер су већ четири месеца касније уведене међународне санкције, које су озбиљно ограничиле развој електропривреде као једне од кључних привредних грана.
Друго издање монографије објављено је у непромењеном садржају, обиму и формату, са жељом да се учини доступним широј читалачкој, а верујемо и стручно-истраживачкој јавности.
Градитељи ЕПС-а су, својом визијом, стручношћу и знањем, уз подршку и поверење државе Србије, изградили електроенергетски систем који је деведесетих година прошлог века био извозник електричне енергије и сврставао се међу четири најпоузданија и најсигурнија система у Европи.
У периоду од 1970. до 1990. године изграђени су значајни објекти: реверзибилна хидроелектрана Бајина Башта снаге 600 МW, у сарадњи са јапанском компанијом „Тошиба“, хидроелектрана Ђердап 1 снаге 1000 МW, у сарадњи са совјетском компанијом ЛМЗ, као и два блока термоелектране „Никола Тесла“, сваки снаге по 600 МW, у сарадњи са француском компанијом „Алстом“, уз пратећу преносну и дистрибутивну мрежу и трафостанице.
Домаће компаније – „Енергопројект“, „Институт Михајло Пупин“, „Минел“, „Термоелектро“, „Гоша“, „Север“, „Прва петолетка“ и многе друге – учествовале су у реализацији ових пројеката, чиме је стечено драгоцено искуство за будући развој енергетике.
У том периоду, на техничким факултетима образовани су кадрови неопходни за одржив развој енергетског система, са циљем очувања самосталности и суверенитета државе.
Ратна дешавања почетком деведесетих и увођење санкција 1992. године довели су до прекида веза са западноевропском електроенергетском интерконекцијом, што је угрозило стабилност и сигурност система.
У тим условима покренут је развојни пројекат термоелектране „Колубара Б“, са два блока по 350 мегавата. Светска банка је одобрила кредит од 300 милиона долара, али је реализација прекинута услед политичких околности.
Током санкција, редовни ремонти и инвестиционо одржавање сведени су на минимум. Ипак, захваљујући знању, стручности и посвећености запослених, избегнут је колапс електроенергетског система.
Почетком 1997. године ЕПС је запошљавао око 63.500 радника, а индиректно још око 30.000. Био је јединствен, вертикално интегрисан систем у државном власништву, чија је књиговодствена вредност износила 15,5 милијарди долара.
Управо такав, јединствен систем био је кључан за очување стабилности и функционисања у најтежим условима.
Посебно бих истакао да су у ЕПС-у постојале јасне процедуре доношења одлука, уз учешће свих релевантних стручних структура, као и принцип да су знање и стручност били основни критеријуми за напредовање.
Сирене 24. марта 1999. године увеле су и грађане и запослене у ЕПС-у у потпуно нову, неизвесну реалност.
Ова књига представља сведочанство тог времена – 60 аутора, непосредних учесника, оставило је запис о функционисању система током агресије.
Руководство ЕПС-а донело је одлуку да се све информације централизују и да се јавност обавештава искључиво на основу проверених података, у координацији са државним органима.
Посебно је важно истаћи јединство запослених: свих 63.500 радника прихватило је смањење зарада током агресије, без икаквих протеста. Та одлука је донета интерно, без јавне експлоатације, а након агресије средства су надокнађена.
Након Кумановског споразума, део система на Косову и Метохији остао је ван контроле ЕПС-а, а радници су се нашли у тешкој ситуацији. Донета је одлука да им се обезбеди 60% зараде, што је дуго примењивано.
На крају, желим да истакнем једну поруку: ова књига ће сама говорити о себи. Али пример ЕПС-а показује да морамо више веровати у сопствено знање, стручност и способности, без ослањања на наметнуте стране саветнике.
Оно што је предложено – да ова књига буде и споменик жртвама агресије – у потпуности смо прихватили и то је истакнуто на њеним корицама.
Хвала вам на томе и хвала вам на пажњи.
