Излагање на Конференцији поводом 27. Годишњице од агресије НАТО НА Србију (СРЈ), 23. марта 2026.
Драги пријатељи, добар дан.
Пре свега, желим да се захвалим организаторима. Они су нека врста чувара ватре – чувара истине и енергије која је неопходна овој борби која траје.
Када смо се договарали за овај скуп, рекао сам Живадину да ћу прво да саслушам њега, па да онда кажем нешто, да се не бисмо понављали. А Жика каже: „Немој да се бринеш – кад они могу да понављају лажи, ми можемо да понављамо истине.“
И ја сам одабрао тих пар истина.
Прво, нама се често поставља флоскула: да ли је Југославија, односно Србија, преспавала пад Берлинског зида? Ја имам одговор – ми смо били стари комунисти и уопште нисмо спавали, а камоли преспавали.
Шта је преломна тачка коју бих издвојио? То је говор Горбачова у Уједињеним нацијама 7. децембра 1988. године. Шта је у том говору? То је практично самораспуштање Варшавског пакта и Совјетског Савеза.
Горбачов није говорио само политички о промени међународне ситуације, већ је најавио смањење совјетске војске за 500.000 војника, повлачење 10.000 тенкова и уређење Европе на начин како свака земља за себе жели.
И све то на први поглед изгледа лепо. Једини проблем је што је поредак који је до тада постојао настао као резултат равнотеже у Другом светском рату. Није настао академски, па да се академски мења. Однос великих сила и њихова равнотежа током 40 година омогућили су мир, међународно право и улогу Уједињених нација.
Када се једна сила сама повуче, онда настаје нешто што бих упоредио са ситуацијом да Египћани сами сруше Асуанску брану – потопила би се цела долина Нила. Када склоните „брану“ коју симболизује Берлински зид, НАТО „језеро“ ће се разлити све до Црног мора.
И то се десило.
Ми смо били готово у паници шта ће се десити са Југославијом, јер је ова друга Југославија, социјалистичка, настала као резултат договора са Јалте. Утицај Запада и Истока, у односу 50:50, омогућио је независан положај Југославије. Тито је био мудар и то је умео да искористи, али није он тај положај створио – створиле су га велике силе на Јалти.
Ако се једна страна повуче, више нема односа 50:50, већ 100:0, са свим последицама које то носи.
У минут до дванаест успели смо да извршимо одређена прилагођавања – уставна, политичка и институционална. Променили смо Савез комуниста Србије, увели вишестраначки систем, одрекли се монопола власти и увели тржишну економију – све је то садржано у Уставу из 1990. године.
Да тога није било, Југославија би се делила по плану из осамдесетих година – на осам делова. То не треба никада заборавити. Војводина је била на корак, а негде и испред Косова, у настојањима ка аутономашком моделу.
Зато треба водити рачуна о историјским чињеницама – не ради суђења прошлости, већ ради разумевања будућности.
Следеће – често се каже да је Милошевић започео четири рата у којима није учествовао. Како су почели ратови у Југославији?
Почели су у Словенији. А како? Када су Словенци променили табле на граници – уместо СФРЈ ставили „Словенија“ – тада је употребљена војска. Али одлуку о употреби војске донело је Савезно извршно веће, на челу са Антом Марковићем, а председник Председништва СФРЈ био је Стипе Месић. Где је ту Милошевић?
Слом ЈНА у Словенији био је увод у даље догађаје, посебно у Хрватској. Напади су почели блокадом касарни, а затим и директним нападима током повлачења ЈНА – у Хрватској и Босни и Херцеговини. Подсетимо се Тузланске колоне и Добровољачке улице у Сарајеву – да ли је ЈНА ту била у нападу или у повлачењу?
Намеће нам се реторика која замењује истину конструкцијама, са циљем да оправда касније догађаје.
Што се тиче бомбардовања – неколико чињеница.
Хашки трибунал, који нам сигурно није био наклоњен, у пресуди је навео да су злочини који су се догодили настали након 25. марта, односно након почетка бомбардовања, а не пре тога као разлог за његово покретање.
Такође, одбачено је и образложење да је бомбардовање уследило јер није потписан Рамбује. Наведено је да је југословенска делегација наступала у доброј вери, али да је преговарачки процес нарушен једностраним потезима америчке стране.
Верификациона мисија на Косову није оставила извештај који би указивао на немогућност рада или угроженост од стране српских снага. Њихови извештаји говоре о спирали насиља: ОВК напада, а снаге војске и полиције одговарају.
Мисија је отишла без објашњења, након чега је уследило бомбардовање.
Током бомбардовања направљена су два договора са Ибрахимом Руговом. Први – заједничка изјава о прекиду бомбардовања и повратку избеглица. Други – договор о прелазној власти.
Југословенска влада је чак прогласила једнострани прекид ватре да би подржала договор, али је уследило бомбардовање цивилних циљева, укључујући и Приштину.
На крају, у преговорима о војнотехничком споразуму, инсистирали смо да се он заснива на Резолуцији 1244 и да повлачење наше војске буде синхронизовано са уласком међународних снага, како не би дошло до безбедносног вакуума.
Преговори су трајали данима, под бомбама, али је на крају постигнут договор који је обезбедио барем правни оквир за очување државе.
То остаје као сведочанство – споменик онима који су дали животе, али и онима који и данас трпе последице, расељени и раздвојени.
Та драма није завршена. И уз поштовање те жртве, ми морамо наставити да се боримо.
Хвала.
