У прилогу Вам достављамо излагање Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних „ОДБРАНА ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ – ДУГ ОСЛОБОДИОЦИМА И ДОПРИНОС МИРУ“ на Научној конференцији поводом 80. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, одржаној 19.октобра 2024. у Београду, у организацији Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратов Србије, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Амбассаде Руске Федерације у Србији и Руског Дома, у Београду:
Захваљујем се организаторима и домаћинима ове изузетно значајне научне Конференције на позиву и могућности да се обратим поводом великог јубилеја 80-те годишњице ослобођења Београда од наци-фашистичког окупатора. За Београдски форум за свет равноправних и мене лично, то је велика част.
Ова Конференција је значајан национални и међународни догађај, пре свега, због изузетности повода и места њеног одржавања, због сведочења о јединственом херојству, солидарности и братству по оружју између српског и руског народа, али и посебно – због времена и услова у којима се одржава. Ово је доба драматичних и далекосежних промена у глобалним односима, доба одласка у историју поретка хегемонизма и неоколонијализма, на једној, и незаустављиве изградње новог светског поретка равноправности, сарадње и напретка за све земље и народе, на другој, страни. У условима који су бременити великим изазовима и још већим опасностима, неопходно је да посветимо највећу пажњу историјским искуствима и да у њима налазимо путоказе за садашњост и будућност.
Срби и Руси су кроз дугу историју, делили заједничку судбину, заједнички су бранили слободу и достојанство као најдрагоценије вредности. За ослобођење Београда 1944., а затим и целе Југославије 1945., раме уз раме, борили су се борци Народноослободилачке војске и пртизанских одреда Југославије и Црвене армије СССР-а. За коначну победу над наци-фашизмом, злом без преседана у историји човечанства, највеће људске жртве поднели управо руски и српски народ. Tо нису биле жртве само за слободу српског и руског народа већ за слободу свих народа Европе и света. Јер, слобода није дељива, као што нису дељиви ни мир и безбедност. Вечито ћемо памтити херојство ослободилаца Београда и хиљаде патизана и црвено-армејаца палих у борбама за његово ослобођење. Дакако, истовремено одајемо пошту и десетинама хиљада цивила – заточеника логора «Старо сајмиште», «Бањица» и других који су зверски убијени у Јајинцима и на другим стратиштима. Култура памћења жртава за слободу, памћења солидарности и савезништава у најтежим временима, део је националног бића српског народа што је далеко више и значајније од протокола или датума.
Под окриљем западне демократије и антикомунизма одвија се свеобухватна ревизија историјске истине и резултата Првог и Другог светског рата. Ревизијом историјске истине захваћене су све важније области људских делатности и развоја, посебно оне које директно утичу на формирање свести и вредносног система младих људи – од медија за масовно комуницирање и културе, до система образовања и науке. Уобличен је тренд паралелног умањивања одговорности «сила осовине», односно, агресора, носилаца наци-фашизма и геноцида, на једној, и потцењивања одлучујуће улоге Црвене армије Совјетског Савеза у ослобађању Европе 1945.године. У основи ревизије историјске истине налази се дугорочна геополитика експанзионизма водећих земаља Запада на Исток. Више је него јасан интерес Немачке да се удаљи од наци-фашистичког наслеђа, гасних комора, холокаста и геноцида, као и интерес англо-америчких хегемона да Европу трајно држе у вазалном положају.
Кроз образовни систем, квази-науку, филмску и ТВ продукцију и друге медије за масовно комуницирање на Западу, преувеличава се допринос англоамеричких снага а смањује одлучујући допринос Совјетског Савеза, односно, Русије и руског народа.
Паралелно, на нашем регионалном плану запажа се тренд умањивања доприноса Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ), ослобођењу земље и победи савезника. Притом се систематски умањују допринос и огромне жртве српског народа. Посебно забрињавају координирани напори међународних размера, да се заташка геноцид над српским народом извршен током Првог и Другог светског рата од стране аустроугарских и немачких снага, односно, немачких нацистичко-фашистичких окупатора и сателитске НДХ. На таласу «демократизације» и антикомунизма врши се организована рехабилитација усташке идеологије у чијој је основи антисрпска формула да «трећину Срба треба побити, трећину протерати и трећину похрватити», односно, покатоличити . На ширем плану је присутан је тренд рехабилитација разних квислиншких покрета што не заобилази ни Србију.
Када је реч о броју жртава геноцида над српским, јеврејским и ромским народом у систему логора «Јасеновац», забрињава запостављање налаза послератне Државне комисије и изворних докумената. На делу је осмишљено, систематско умањивање одговорности тзв. НДХ за геноцид, уз подршку одређених политичких и верских центара моћи у Европи.
Свако потцењивање, свесно или несвесно повлађивање носиоцима ревизије истине о првом и Другом светском рату и геноциду над српским народом, је веома штетно и опасно. Оно охрабрује носиоце ревизије и кривотворења историје, продубљује и убрзава поделе на нациналном и међународном плану и гомила конфликтни потенцијал. Тезе о томе да је српска историја 20. века била погрешна, односно, да је то историја «пропуштених прилика», су злонамерне, усмерене на промену националне свести, умањивање одговорности фашистичких агресора и завојевача.
Парадоксално је да милиони Срба, највише цивила, стрељаних или обешених, у Првом и Другом светском рату, још увек нису званично проглашени за жртве геноцида. На другој страни, садашња Немачка влада је недавно била покретач усвајања Декларације ГС УН о наводном геноциду у Сребрници, приписујући одговорност за то српском народу! Србија није оптужили Немачку за геноцид над српским народом у два светска рата. За стрељање 100 за једнога, за стрељање ђака у Крагујевцу, родољуба у Краљеву, Јајинцима, Новом Саду, Нишу, Ваљеву…? Логика четири оружне агресије против српског народа у 20. веку – 1914., 1941., 1995. и 1999., свакако, постоји.
Протура се теза да су неке «неправде» Версајског уговора 1918. према Немачкој одговорне за појаву национал-социјализма и Хитлера. Тиме се прикрива суштина освајачке стратегије Немачке и наметање «више расе» изнад свих других, као правог узрока највеће катастрофе у историји цивилизације.
Корак по корак, ревизија историје ушла је и у институције западних земаља. Обележавање Дана победе над наци-фашизмом, 9. маја, засенчено је у слављењем Дана Европе. Европски парламент (ЕП) је усвојио низ званичних докумената којима је одговорност наци-фашизма и стаљинизма! Европски парламентарци одговорност за избијање Другог светског рата, везују за Пакт Молотов Рибентроп, од августа 1939. Черечење Чехословачке непуну годину дана пре тога, септембра 1938. у Минхену, уз одобравање Хитлерових апетита од стране Даладијеа, Чемберлена и Мусолинија, није за њих довољно релевантно. Ваљда зато што га нису могли приписати у одговорност Стаљину, односно, СССР-у. Да је «пакт удовољења» из Бертсгардена био увертира ратне катаклизме за историчаре, није спорно.
Процес институционализације ревизије историјске истине се интензивира нарочито после пада Берлинског зида. Обилато га «подмазују» корпоративни медији – писани и електронски – разоткривајући интересе мултинационалног корпоративног капитала да се процес шири и појача. Ревизија се тако сели у наставне програме школа и универзитета, у «истраживачке» установе, документа политичких странака и НВО. У земљама «нове Европе» запажа се плима јавних манифестација нео-нациста и нео-фашиста, руше се споменици херојима борбе против нацизма и фашизма и на њихово место постављају бисте квислинга и нациста са «објашњењима» да су они бораци за слободу. Под плаштом демократије и антикомунизма лаж се силом намеће као историјска истина.
Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата постала је оруђе носилаца униполарног светског поретка, хегемонизма, неолибералног мултинационалног корпоративног система и стратегије ширења НАТО на Исток. Оруђе за остваривање геополитичких освајачких циљева.
Разбијање СФРЈ, потом СРЈ, као и текуће геополитичке игре на разбијању Србије, укидању Републике Српске и даљем дробљењу српског народа на Балкану, представљају ревизију историје «in vivo». Етничко чишћење и убијање Срба у Хрватској (1991.-1995.), охрабривали су, финансирали, политички и логистички подржавали западни центри моћи. Тадашња немачка влада, посебно, њен министар иностраних послова Геншер, руководио се геополитичким али и реваншистичким мотивима. Творац француске политике нуклеарног одвраћања и блиски сарадник генерала Де Гола, генерал Пјер Мари Галоа, у обраћању Београдском форуму 2009. сведочи, на основу разговора са немачким министром одбране Францом Џозефом Штраусом, да су се Немци још 1976. водили разговоре са својим савезницима о «преуређивању простора Југославије». По његовом тумачењу, Немци су били заинтересовани за разбијање СФРЈ, поред осталог, и да би казнили Србе због тога што су у два светска рата били против Немачке а да би казнили Србе што су у два светска рата допринели поразима Немачке, а истовремено, да би «наградили Хрвате и Муслимане за савезништво».
Ревизија историјске истине, или кривотворење историје, је врста опасног злочина. То је убијање истине и покушај успостављања лажи. Ако се не ретко, лаж намеће као истина и уз то штити кривичним гоњењем, онда истину треба штитити бар двоструко јачим штитом. Ревизија историјске истине је претходница ревизији граница, односно, геополитичке стварности. То је пут у сукобе. Зато је, у интересу мира, равноправне срадње и напретка за све земље и народе, неопходан одлучан отпор ревизији историјске истине. Неопходан је координиран заједнички рад Србије и Русије, посебно њихових историчара, али и медија, образовних институција и свих других чинилаца који могу допринети афирмацији и заштити историјске истине.
Поштовани пријатељи,
И овом приликом треба истаћи да су непоколебљива приврженост цивилизацијским вредностима као што су слобода, равноправност, достојанство и антифашизам трајне, највредније одлике српског народа по којима је препознатљив и поштован у Европи и у целом свету. Зато су илузорна билочија очекивања да се српски народ може и хоће одрећи својих вековних слободарских, антифашистичких и антихегемонистичких одлика које су залога његовог опстанка, независности и извесне будућности. У складу са тим, уверен сам да ће се Србија и у будуће непоколебљиво борити не само против ревизије историје Првог и Другог светског рата, већ и против ревизије злочиначке експанзионистичке агресије НАТО 1999. чију смо 25. гопдишњицу обележили ове године, као и против ревизије резолуције СБ УН 1244. (1999.) и Дејтонско-париског споразума (1995.).
Србија и Русија сваке године на редовним заседањима ГС УН сарађују међусобно и са другим земљама, у припреми и изгласавању Резолуција «О супротстављању глорификацији Нацизма, нео-Нацизма и других сличних пракси…». То свакако треба наставити и проширити и на друге форуме у систему УН и ван њега.
Уопште узев, потребно је унапредити сарадњу научно-истраживачких организација, посебно оних из области историјских истраживања, организација из области образовања, медија за масовно комуницирање.
Пре више година покренута је иницијатива за сарадњу удружења историчара две земље, укључујући размену представништава, што треба подржати.
Школе и друге бразовне установе не треба да буду ограничене само на припремање стручњака и квалификоване радне снаге за ову или ону привредну или друштвену област. Друштву је потребно да образовни систем у целини обезбеди формирање целовитих личности од чијих схватања, моралних и патриотских погледа, зависи општи напредак и стабилност, укључујући углед и безбедност земље.
У том смислу, не сме се допустити да програме образовања условљава или намеће било ко са стране, нити да страни аутори или уредници пишу и уређују уџбенике, на пример, историје, за наше ђаке и студенте.
Морамо се чувати повлађивања било коме ко покушава да нас увуче у ревизију историјске истине, било преко система образовања, било на друге начине. Историја Србије и српског народа мора се брижљиво чувати и одлучно бранити од кривотворења као најпоузданији национални оријентир и ресурс.
Поштовани пријатељи,
Одбрани историјске истине Србија и Русија ће највише допринети тако што ће даље унапређивати своје традиционално пријатељске, савезничке односе засноване на принципима равноправности, немешања, међусобног поштовања и узајамности интереса. Односе стратешког партнерства треба даље афирмисати и учвршћивати имајући у виду историјска проверена искуства, и нове глобалне токове.
Хвала.
Живадин Јованопвић, председник Београдског форума за свет равноправних
