Поштовани чланови породице професора Радоша Смиљковића,
Поштовани чланови руководства СПС,
Другарице и другови,
Наше мисли данас посвећујемо професору др Радошу Смиљковићу, великану српске политичке мисли, педагогу и васпитачу младих, руководиоцу СКЈ, оснивачу и руководиоцу СПС, југословенском и српском дипломати, великом српском интелектуалцу и неуморном друштвеном раднику.
Богата биографија професора Смиљковића нераздвојна је од историје Србије и српског народа у другој половини 20. века и почетком 21. века. О томе говоре и многе Радошеве књиге, а о Радошу ће се, верујем, писати и говорити и убудуће. Стасавао је и преузимао многе одговорности, од омладинског активисте у јагодинској Учитељској школи, бригадира на радним акцијама и сарадника у омладинским гласилима, све до научника, универзитетског професора и аутора дела превођених и изучаваних у многим земљама.
Одговорност према друштву и држави, однос према моралу, истини и правичности, наследио је од својих предака из Почековине, од оца Љубисава и мајке Стојке. Образовање је стицао радом, а напредовао је према знању и способностима. Био је на многим високим и одговорним дужностима у СКЈ и СПС-у чији је један од оснивача. Није хитао за положајима, њега су положаји налазили.
Радош Смиљковић је био веома успешан и високо поштован амбасадор наше земље у Бугарској и Аустрији. У периоду бременитом притисцима, дестабилизацијом, санкцијама, лажним оптужбама и оружаном агресијом, држао се непогрешивог компаса историје, морала и државотворности. Ширио је истину, бранио интересе наше земље и народа и градио мостове разумевања и поштовања.
Као амбасадор у Бечу, дао је неизмеран допринос јединству велике српске заједнице и јачању њених веза и поверења према матици Србији. То је посебно дошло до изражаја током агресије НАТО, као и у периоду обнове и изградње земље после разарања. Захваљујући Радошевом ујединитељском усмерењу, српска заједница из Беча пружила је огромну хуманитарну помоћ матици. Поред осталог, обезбедила је и средства за изградњу новог моста преко Западне Мораве у Трстенику, на месту старог који је, пре 27 година, разорен бомбама НАТО.
Радош је био близак сарадник председника Слободана Милошевића. Препознавали су се по заједничким погледима на државне и националне интересе у најтежим временима.
Као политичар и дипломата, Радош Смиљковић је био усмерен да тражи оно што приближава интересе, народе, државе, културе и људе. Био је сталожен, стрпљив, јасних и постојаних принципа и уверења. Није тежио ефектима на кратки рок.Зрачио је увек присутним благим осмехом човека добрих намера. Радије би оћутао него што би олако изрицао оцене о било чему или било коме. Није сејао сумње или деобе.
Као научника, теоретичара и педагога, професора Смиљковића су једнако цениле колеге професори из Србије, разуме се, посебно колеге са ФПН и иностранства. Многе генерације студената, и данас, као носиоци дужности у многим областима друштва, и данас о Радошу, са поносом, говоре једноставно: „Мој професор”. Био им је и професор, и васпитач и ослонац. Посебно онима који се одлуче да напишу научни рад, или књигу.
Био је доследан левичар и социјалиста, интелектуалац свестан да су социјална правда, равноправност и поштовање достојанства сваког појединца претпоставка хармоније у друштву и напретка за све.
Заједно са академиком Михаилом Марковићем, професор Радош Смиљковић је био један од стубова Београдског форума за свет равноправних и дугогодишњи члан његове управе. Дао је велики допринос афирмацији Форума у Србији и на међународном плану. Његови научно-аналитички радови објављивани у публикацијама Форума подизали су углед издавачке делатности организације. Велику част је учинио Форуму поверавајући му да објави његово дело посвећено амбасадорским искуствима из Беча, као светски значајног центра дипломатије.
Радош Смиљковић је светао пример високог и доследног српског интелектуалца, научника, педагога, политичара и дипломате који је цео свој радни век посветио интересима Србије и српског народа. Његова и породица његове покојне супруге Хасније, синови Срђан и Игор, унуке Мила, Дуња и Маша, унуци Урош и Марко, снаје Лола и Бојана могу бити поносни на свог оца, деду и свекра Радоша, на његову изузетну баштину часног и поштованог борца за добро Србије и српског народа.
Нека му је вечна слава и хвала!
